Centar za zaštitu potrošača Inđija

Izvor: Novosti

NA limunu i pomorandži mora da stoji upozorenje na kome piše, da kora ovih proizvoda nije za jelo, jer sadrži nedozvoljene količine pojedinih preparata koji su tretirani da bi se zaštitili od truljenja. U domaćim prodavnicama već se pojavilo voće koje je na ambalaži
imalo ovu oznaku. U Generalnom inspektoratu Ministarstva poljoprivrede Srbije napominju da je to procedura utvrđana našim pravilnikom.
Inače, u Hrvatskoj danima vlada panika među potrošačima zbog limuna uvezenog iz Španije, čija kora takođe nije za jelo, jer je tretirana pesticidima. Ovi proizvodi pojavili su se i u našim radnjama ali inspektori kažu da nema razloga za zabrinutost.
U Upravi carina ističu da je do sada u Srbiju iz Španije uvezeno 295 tona limuna i 232 tone pomorandži, te da sve količine voća i povrća, koje se uvoze moraju da prođu fitosanitarnu kontrolu.
Prema našem Pravilniku o kvalitetu voća, povrća i pečurki, ako su agrumi u toku transporta i čuvanja, pre puštanja u prodaju, tretirani raznim sredstvima (fungicidima) da bi se zaštitili od truljenja, tada na deklaraciji mora da piše da kora nije za jelo.
Prema rečima Olge Vlahović iz Sektora za odnose sa javnošću Generalnog inspektorata, od početka godine stiglo je 3.330 zahteva za uvoz voća.
- Od tog broja samo tri zahteva nisu odobrena za uvoz i to zbog toga što je voće u kontingentu bilo u fazi truljenja – ističe Vlahovićeva. – U pitanju je 16 tona mandarina iz Turske i 51 tona banana iz Kolumbije i Argentine.

Izvor: Blic

Ulje, začini, konditori, toalet-papir i prašak za veš – samo su neki od proizvoda poreklom iz Srbije koji su jeftiniji u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori nego u ovdašnjim radnjama. Niže cene na tim tržištima proizvođači pravdaju borbom sa konkurencijom i kursnim razlikama, dok stručnjaci ističu da su takvi izgovori ništa drugo do bacanje prašine u oči građanima Srbije, jer svoje gubitke sa stranih tržišta proizvođači prebacuju na leđa ovdašnjih potrošača!
Stručnjaci tvrde da domaće prehrambene firme svoje gubitke sa stranih tržišta prebacuju na leđa ovdašnjih potrošača.

Priča o proizvodima iz Srbije koji su jeftiniji u zemljama okruženja traje već nekoliko godina. A građani se i dalje pitaju kako je to moguće kada logika govori da za to nema računice. Tačno je da je PDV u Republici Srpskoj ili Crnoj Gori niži za jedan odsto nego u Srbiji. Međutim, da bi roba dospela na tamošnje rafove, za nju treba platiti troškove transporta i skladištenja, u cenu treba da se ugrade i trgovci… A sve to košta. Pa ipak, kada se sve sabere, cene srpskih proizvoda u tim zemljama niže su nego kod nas. Tako je, na primer, litar „Vitalovog“ ulja u podgoričkom „Maksiju“ jeftiniji nego u srpskom za 3,21 dinar, „začin C“ u pakovanju od 250 grama za 15,35, a 100 grama čokolade „galeb“ za čak 31,45 dinara.

Još poraznije zvuči podatak da su namirnice u Srbiji skuplje nego na Crnogorskom primorju. Tako, na primer, „eurokrem“ u pakovanju od pola kilograma u „Pantomarketu“ u Herceg Novom košta 58,63 dinara manje nego u Srbiji. „Aleva paprika“ od 200 grama tamo je jeftinija za 30,47, a 12 rolni toalet-papira „perfeks“ za 30,30 dinara. Interesantno je dodati da 24 rolne ovog papira u banjalučkom „Intereksu“ koštaju 252,89, dok je u Srbiji cena 12 rolni 197,90 dinara.

Prosečne plate za mart 2010.
Srbija 336
Republika Srpska 394,70
Crna Gora 465
*Napomena: plate su izražene u evrima

U „Intereksu“ u Banjaluci, prašak za veš „meriks“ u kesi od tri kilograma košta 303,86, a u radnjama u Srbiji 386,90. Mlečna čokolada „najlepše želje“ u pakovanju od 90 grama u Banjaluci se plaća 65,45, a u Srbiji 90,50 dinara, dok je kesica „smokija“ u Republici Srpskoj jeftinija za skoro 10 dinara nego kod nas.
Ovome treba dodati da se u okolnim zemljama po nižoj ceni mogu pazariti i srpski tekstil, automobilske gume i drugi proizvodi, ali i to da je prosečna zarada najniža u Srbiji. Tačnije, prosečna plata isplaćena za mart ove godine u Srbiji iznosila je 336, u Republici Srpskoj 394,70, a u Crnoj Gori 465 evra. Zbog toga su građani Srbije koji putuju u ove zemlje s pravom kivni na ovdašnje proizvođače, jer se ne mogu osloboditi osećanja da ih oni kroz cene svojih proizvoda pljačkaju.
Rade Pribićević, direktor korporativnih poslova u „Denjub fuds grupi“, u okviru koje posluju kompanije „Imlek“, „Subotička mlekara“, „Knjaz Miloš“ i „Bambi“, kaže za „Blic“, da ne treba dizati hajku na proizvođače, jer su niže cene u zemljama u okruženju opravdane.

- Kao prvo, treba imati u vidu kursne razlike koje se menjaju iz dana u dan. Drugo, mi smo kao proizvođači „plazme“ tržišni lider u Srbiji, dok u drugim zemljama nismo, jer se tamo borimo protiv konkurencije, a kako drugačije nego sa relevantnom cenom. Međutim, ne treba zaboraviti ni to da maloprodajne cene ne određuju proizvođači, već trgovci – kaže Pribićević.

Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije, kaže da ovakva pravdanja slušamo već nekoliko godina, a da niko neće pošteno da kaže da zapravo građani Srbije plaćaju marketing ovdašnjih proizvođača na okolnim tržištima.

- Građani to znaju, ali ćute. Boje se, valjda, da će ako budu reagovali biti još gore. Pri tom nam razni statističari i ostale organizacije serviraju informacije kako je Srbija najjeftinija u okruženju. Lažu nas kao da mi nemamo ni oči ni uši. Zbog toga srpsko tržište mora što pre da se otvori, da dođu drugi koji će nam svoje proizvode ponuditi po pristojnijim cenama – kaže Papović.

Izvor: Glas javnosti

BEOGRAD – Srpski proizvođači i uvoznici će do 23. maja 2010. godine morati da angažuju operatere za sakupljanje ambalažnog otpada ili će u skladu sa Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu plaćati kazne i do milion dinara.

- Proizvođači i uvoznici imaju obavezu da do kraja godine organizuju prikupljanje i recikliranje do pet odsto svoje ambalaže – navela je Rebeka Božović, generalni sekretar „Sekopaka“, organizacije za upravljanje ambalažnim otpadom.

Božović je precizirala da se domaća industrija tako priprema za primenu principa „produžene odgovornosti proizvođača“. To znači da proizvođač, paker ili punilac ambalaže koji plasira svoju robu na tržište, nije više samo u obavezi da njegov proizvod bude bezbedan, već i da doprinese da se iskorišćena ambalaža, u određenom procentu, ponovo upotrebi i reciklira.

Srbija se opredelila za model prikupljanja i recikliranja ambalažnog otpada koji postoji u zemljama Evropske unije, a tu problematiku regulisao je Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu koji je u Srbiji stupio na snagu u maju 2009. godine.

Da bi čitav sistem funkcionisao i privatni sakupljači, operateri, komunalna preduzeća i reciklažna industrija treba da do 23. maja dobiju nove dozvole za rad od države.

Industrija će za svoje potrebe angažovati operatere, poput „Sekopaka“, da za njih sakupljaju ambalažni otpad i da upravljaju njime.
- Sekopak se u tom procesu opredelio da prikupljanje, razvrstavanje, baliranje, transport i reciklažu poveri lokalnim samoupravama, odnosno javnim komunalnim preduzećima u pojedinim opštinama u Srbiji – precizirala je Božović.

Ideja je da se primeni sistem upravljanja ambalažnim otpadom u saradnji sa komunalnim preduzećima. To znači da će proizvođači subvencionisati komunalna preduzeća jer je proces sakupljanja ambalažnog otpada skuplji od vrednosti sekundarne sirovine koja se dobija kroz prikupljanje i reciklažu.
- Velika preduzeća će godišnje za troškove reciklaže tih pet odsto ambalaže izdvajati od 50.000 do 80.000 evra, a mala preduzeća od 2.000 do 15.000 evra – navela je Božovićeva.

„Sekopak“ već ima ugovore sa pet opština u Srbiji o saradnji – Čačak, Niš, Subotica, Sombor i Leskovac. Planirano je da u sistem uđe još desetak opština. Tim opštinama „Sekopak“ nudi edukaciju o tome šta će se sakupljati i savete kako da sistem prikupljanja ambalažnog otpada funkcioniše.

- U Srbiji treba još osmisliti kako da se uz što manje troškova prikupi što više otpada.
Potrebno je i osnažiti komunalna preduzeća da se bave tim poslom, jer ceo sistem treba pripremiti i osmisliti tako da do 2014. godine bude moguće prikupljanje i reciklaža ambalažnog otpada od čak 30 odsto. Ipak, da bi sistem zaživeo potrebno je strpljenje. Oko dve godine je potrebno da se svi uključe u sistem upravljanja ambalažnim otpadom, a oko pet godina da čitav sistem pokaže svoje pune efekte – kazala je Božovićeva.

Izvor: Blic

Aprilska inflacija u Srbiji, merena indeksom cena na malo, bila je 1,1 odsto, pokazali su podaci Republičkog zavoda za statistiku.

U prva četiri meseca ove godine inflacija je bila 4,2 odsto, a u odnosu na april prošle godine cene na malo povećane su za 7,4 procenta.

Troškovi života u Srbiji u aprilu porasli su za 0,6 odsto, u odnosu na isti mesec prošle godine povećani su za četiri procenta, a u prva četiri meseca troškovi života porasli su za 2,6 odsto.

Izvor: Novosti

PROMET u maloprodajnim trgovinskim lancima u prva dva meseca ove godine, poslednji zvanični podaci, manji je za 10,6 odsto nego u istom periodu lane, a čak za četrvrtinu ako se uporedi sa prosekom iz 2009. Kase prodavaca sve su praznije, a kupci troše sve manje novca za kupovinu hrane.
Najčešće se pazari najosnovnije: hleb, mleko, sveže meso, brašno, jaja, kafa… To je osetno smanjilo i prosečan račun u prodavnicama, ali o tome većina trgovaca ne želi zvanično da govori.
Prosečna kupovina u supermarketima iznosi oko 700 dinara. U manjim trgovinama je oko 300 dinara. Dakle, kupci ostave trgovcima dnevno, u proseku, oko 500 dinara. U poređenju sa istim periodom lane, kod većih trgovaca iznos za kupovinu hrane i pića je ostao na istom nivou. U malim prodavnicama, (samostalne trgovinske radnje i slično) prosečan pazar je osetnije opao, jer su ove trgovine manje konkurentne sa cenama.
Pri odlasku u megamarkete kupac prosečno potroši oko 3.500 dinara. Taj iznos varira zavisno
od trgovnske kuće i kreće se, prema podacima koje smo dobili, od 2.500 do 4.500 dinara. Ali, valja imati na umu da je sada proređen broj odlazaka u velike kupovine, u odnosu na period od pre nekoliko godina, što se poklapa sa početkom krize.
Podaci o prosečnim pazarima pokazuju da jedva “sastavljamo kraj sa krajem”. Ekonomska kriza uslovila je i pad tražnje na svim nivoima, pa i hrane, što je dovelo i do promene strukture potrošnje.
- Potrošači se najčešće odlučuju za kupovinu jeftinijih namirnica, posebno privatne robne marke – kaže Vesna Žabić, pi-ar “Delta Maksi grupe”. – Primetno je da je povećana prodaja proizvoda sa nižim cenama u okviru svih kategorija prehrane, dok je manja potražnja za luksuznijim artiklima.
Posle hrane, najtraženiji proizvodi u trgovinama su iz kategorije “higijena” i “kućna hemija”. Istovremeno, smanjena je prodaja žestokih pića, skupljih prerađevina…
Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, ovako komentariše osetan pad prometa:
- To ukazuje na oštar, dramatičan, pad životnog standarda. Problem su mala tražnja i niska kupovna moć stanovništva, ali je i stalno prisutan strah običnih ljudi da li će sačuvati svoje radno mesto i da li će od svojih mesečnih primanja uspeti da pokriju troškove i obezbede svojoj porodici pristojnu egzistenciju.
Subvencionisani, potrošački i keš krediti, dodaje Đogović, pozitivno će delovati na potrošnju, ali samo kratkoročno. Jer, bez realnog rasta standarda na bazi domaće privrede, nema ni kontinuiranog rasta maloprodajnog prometa.

PLATE I IZDACI
PROSEČNA plata u Srbiji od oko 330 evra nije dovoljna da pokrije sve izdatke. Naime, prosečna porodica, prema statističkim proračunima, na hranu troši oko 42 odsto zarade, oko 25 odsto “odlazi” na komunalije, još oko 15 odsto treba izdvojiti za troškove prevoza. Za kupovinu obuće, odeće, školskog pribora… ostaje malo novca.